Током дугог периода изградње и ширења, Зрењанин је свега једном био изложен природној катастрофи озбиљнијих размера и последица, која је потом усмерила и одредила његов даљи развој. Био је то огроман пожар који је 30. августа 1807. године избио у тадашњој пивари на обали Бегеја и ношен јаким ветром брзо се, преко дрвеног моста, проширио на остатак града. С обзиром да су куће махом биле трошне и од дрвета, у тој непогоди нестао је скоро целокупан грађевински фонд, али и неке важне установе, попут прве жупанијске зграде и жупанијског и градског архива, у ком су страдали и бројни важни документи из дотадашње историје насеља. Ватрена стихија поштедела је цркву Успења Пресвете Богородице, саграђену 1746. године, једину грађевину од чврстог материјала и изоловану у односу на суседне објекте, као и стару римокатоличку цркву на градском тргу и капелу Светог Венделина. Успенски храм у Светосавској улици уједно је и најстарији сачуван део градитељске баштине Зрењанина. Обнова након пожара подразумевала је не само изградњу нових кућа, већ и потпуно другачији приступ планирању и прописима о градњи, како би се избегле сличне ситуације у будућности.
део градитељске баштине у Зрењанину
Успостављање нове регулације улица
У складу с тим, извршена је нова регулација улица, куће су подизане од чвршћег материјала, обнављани су путеви, подигнути нови мостови преко Бегеја. Нарочито је жив био водени саобраћај на овој реци. Одлучено је и да се подигне нова жупанијска зграда, чија је градња почела 1816. године. Претходно је седиште Торонталске жупаније било измештено у Велики Семиклуш у румунском делу Баната и враћено у Велики Бечкерек 1820. године, по успостављању нове жупанијске администрације. Око 1830. године парцелисан је и изграђен већи део насеља “Мала Америка”, а Улицом цара Душана коначно су спојени најстарији део града, некада засебно насеље Граднулица и Бечкерек, који се формирао на простору данашњег градског језгра. Централни део вароши спојен је, преко јединог каменог моста који је постојао у Зрењанину (код данашње Централне пијаце) са “Немачком вароши” (око данашње Улице Жарка Зрењанина). Тиме је створена основна мрежа градских саобраћајница, која се, у основи, задржала до данас.
улица”, најстарији део града.
Правци улица условљени старим током Бегеја
Историјски оквир формирања војвођанских градова, па тако и Зрењанина, у целости припада периоду 18. века. Након што је оформљено језгро града, почиње изграђивање осталих територија уз обале Бегеја, а по организованом насељавању Немаца, које траје до 1785. године, настаје и први плански уређен и регулисан део града – “Нова немачка варош”. Бечкерек је имао најсложенију урбанистичку основу, нетипичну и веома разуђену, али и равномернији развој од већине градова у окружењу.
Више градских улица, од којих су неке чак и у најужем центру (најочигледније су Пупинова и Петефијева), своју неправилну регулацију, односно “закривљеност”, стекло је управо захваљујући Бегеју и његовим некадашњим рукавцима који су такви текли уз плацеве кућа, подизане у тим улицама. План града из 19. века показује да су из језгра нестали рурални типови кућа, као и да се појављују прве јавне грађевине које ће убрзо одредити карактер насеља као градске средине у развоју – осим Жупанијске зграде, ту су још и Градска кућа, позориште, зграда гимназије, Пијаристичка црква.
Највећи успон града
Период који ће уследити, током последње две деценије 19. века, све до почетка Првог светског рата, сматра се најплоднијим периодом у изградњи града, када се подижу бројна монументална јавна здања која су и данас својеврсни градски симболи и репрезентативни примерци градитељске баштине. Обнова града донела му је и највећи успон – привредни, културни и градитељски. Жупанија расписује јавне конкурсе за изградњу зграда за смештај својих нових институција на којима ће своје учешће узети и признати архитекти из Будимпеште, Темишвара, Арада или Прага (Еден Лехнер, Ђула Партош, Липот Баумхорн, Иштван Киш, Шандор Ајгнер, итд.).
Број становника се током 19. века готово удвостручује, а у градском језгру подижу се, током тог века, Градска кућа (подигнута 1820, реконструисана и дограђена 1888. године), Позориште (1839.), Римокатоличка катедрала (1868.), Трговачка академија (1891.), Реформатска црква (1891.), Палата финансија, данас Народни музеј (1894.) и многе друге. Препознатљиву физиономију добија и главна улица, у којој предњаче куће богатих грађана. Посебно се истичу зграда Карла Хелмболда у необичном, маварском стилу (“Шехерезада”), Даунова кућа, Бенцеова кућа, Буковчева палата, Пањијева палата и друге.
Aрхитектонски детаљи и урбани “џепови”
Као резултат нове регулације централних градских улица, настали су и занимљиви урбани “џепови”, места и локације које се могу унапређивати, уређивати и осмишљавати за различите намене, а окружени су занимљивим архитектонским детаљима и зградама. Пролаз између централне и Гимназијске улице физиономијом подсећа на неке приморске градове и њихова уска шеталишта омеђена зградама. Светосавска улица такође крије пролаз ка главној, који је својевремено и предвиђен за реконструкцију у оквиру уређења централне пешачке зоне. Део Трга слободе, у ком се спајају Пупинова и Улица Краља Александра, испред Градске народне библиотеке, простор је који неодољиво подсећа на “трг у тргу”, некакву пјацету или сквер – микролокацију обогаћену фонтаном и платоом, на ком библиотека често организује и пригодне културно-уметничке програме. За уређење су више него погодне просторне целине у окружењу Малог моста, са неким од најзначајнијих варошких објеката, као и између “Водоторња” и прве зграде у низу, у Улици Краља Александра I Карађорђевића. Има оваквих примера још и за веровати је да ће се бар неки од њих наћи у озбиљним разматрањима урбаниста и просторних планера, и допринети свеукупној привлачности јавних градских површина.
