
Отуда из Зрењанина, под поносном редном одредницом “први” или “прва”, свеједно, у времену остају записани – прва и најстарија позоришна сала у Србији и региону (из 1839. године – три деценије пре престоничког Народног позоришта), први и најстарији фотографски атеље на простору некадашње Југославије, који се бавио и уметничком фотографијом (из 1853. године), први музејски простор и легати посвећени спорту у неком од српских музеја, у овдашњем Народном музеју.
Из те прве барокне позоришне сале, настале, како урбане и све друге легенде приповедају, из љубави овдашњег богатог трговца према глумици из другог града, проистекло је век и нешто касније луткарско позориште, овенчано данас са више од 300 фестивалских награда широм наше земље и иностранства. У самом је врху таквих позоришта у Србији
Зрењанин је одавно и град музике, оркестара и хорова, који је још 1899. године имао филхармонију. Потврђен у планетарним размерама, квалитет хорова донео је 1987. године мешовитом хору “Јосиф Маринковић” титулу “Хор света”, а његовим солистима, тенорима Жељку Лучићу и Бели Мавраку, афирмацију на оперским сценама широм света.
Уметници су исписивали, осликавали, глумили или музицирали трајање овог града одвајкада, а Ђура Јакшић, Урош Предић, Константин Данил, Тивадар Вањек, Тодор Манојловић, Тоша Јовановић, Павле Угринов, Радивој и Угљеша Шајтинац, Перо Зубац, Исидора Жебељан само су неки од најистакнутијих стваралаца, потеклих из Зрењанина и његове околине. Славне сликаре наслеђују посленици Савремене галерије Уметничке колоније Ечка, који брину о фонду и збирци од скоро три хиљаде разноврсних уметничких дела, насталих у претходних седам деценија.
Истакнути део градске културе чини и вредна градитељска баштина, оличена у више импозантних здања у градском језгру и чињеници да је градитељски траг у Зрењанину, кроз изведене објекте и службу градског архитекте, оставио и Драгиша Брашован, један од пионира српске модерне архитектуре.
Уз установе и институције културе што датирају дуже од једног века (Народни музеј, позориште, филхармонија, библиотека), раме уз раме стоје и оне млађе, једнако агилне и препознатљиве у својим програмским садржајима и активностима – Историјски архив, Културни центар Зрењанина, Завод за заштиту споменика културе, Аматерско позориште “Мадач”, културно-уметничка друштва, оркестри, хорови… Поменути хорове истовремено значи и говорити о Зрењанину као граду који, у односу на број становника, има највише активних хорова у Србији, више од десет.
Традиција и богато наслеђе, када је о култури реч, на зрењанинској су страни. То јесте био наш снажан аргумент, али свакако не и једини у жељама и намерама да досегнемо до националне престонице културе. Сматрали смо да Зрењанин поседује све неопходне стваралачке, пројектне и просторне капацитете, оличене у низу установа и институција, за успешну реализацију програма националне престонице културе, и то ће нам бити путоказ у времену предстојећем, путоказ ком ћемо бити посвећени и тежити да га што успешније остваримо.
Симо Салапура
Градоначелник Зрењанина