Једна од најпознатијих географско-просторних одредница Зрењанина јесте – град на Бегеју. Та мирнa и ненаметљивa равничарскa река, што на територији Зрењанина и завршава две стотине педесет километара дуг ток, утапајући се у моћну Тису, у прошлости је умногоме, ако не и пресудно, одређивала и диктирала развој и ширење града.
Некада интензивно меандрирајући, творио је Бегеј у доњем делу тока три острва и два полуострва око којих је, почетком XIV века, настало насеље Бечкерек, потоњи Петровград, па Зрењанин.
Меандар (гр.) латиницом: meandar
пл. в. меандри
1. Кривудави ток реке;
2. Увити или сложени пут;
3. (преносно) Симбол неочекиваних и компликованих путева у животу.
Меандри Бегеја су, дакле, предодредили оно што чини град данас, његову физиономију и функцију, али и дух и идентитет. Меандри Бегеја привлачили су и освајаче и досељенике, који су насеље прилагођавали својим потребама и захтевима, што је постепено доводило до његовог ширења око реке, ка свим странама света.
Временом су бројни речни рукавци почели представљати сметњу свакодневној комуникацији становништва. Премошћавани су и скраћивани пловилима, али су проблеми постајали све израженији. Река се често изливала и плавила све око себе. Повлачећи се, поједине је меандре скраћивала и замуљивала. У ту необичну и непредвидиву речну игру неминовно се укључивао и човек, копајући канале, градећи уставе, исправљајући кривудави Бегеј и скраћујући му ток, препуштајући меандре ћудима и хировима природе, претварајући их прво у језера, потом у баре и на крају у замућене, трском обрасле мртваје, лагано препуштане забораву.
Прве значајне промене тока настају у време градње бечкеречке тврђаве, у првој половини XVI века. Прокопана су тада прва два мања канала, између најближих рукаваца, а потом и два већа, који су Бегеј почели да усмеравају сасвим другим током. Подигнут је у то време и први дрвени мост, низали су се један за другим, уместо њих дошли су гвоздени, па бетонски, до данашњих једанаест, на вијугавом речном путу кроз град.
На мапама из различитих епоха могу се сагледати сви бегејски меандри и пратити њихова трансформација до садашње реке. Неколико улица у центру града, укључујући и главну, Краља Александра Другог Карађорђевића, своју „закривљеност“ и одступање од уобичајене осе стекло је управо захваљујући Бегеју и рукавцима који су такви текли уз плацеве кућа, подизане у тим улицама.
Упркос свему, свим интервенцијама и природним променама, обриси скоро свих тих историјских меандара остали су очувани и приметни до данас. Попут ожиљака на улепшаном лицу града, кривудају по ободима појединих насеља, пресецају широке улице и залазе у варошко ткиво, као да траже своју некадашњу реку, њена острва, полуострва и ненасељене обале…
Првобитан, онај на најстаријим мапама уцртан ток Бегеја, данас је сасвим другачији. Ипак, он као да је желео да и садашњим током назначи своје порекло и вековно кривудање, па се његово тромо крстарење кроз градско језгро претворило у неко стилизовано слово „М“. Та метаморфоза подстакла је и творце пројекта „Зрењанин – престоница културе Србије“ да управо то бегејско „М“, тај његов приказ тока кроз град, искористе за визуелизацију заштитног знака „Меандара града. Токова културе“.
Један од некада најизраженијих меандара, онај што обиграва шири центар града и насеље у локалном миљеу познато као „Мала Америка“, насипима је „одсечен“ од Бегеја и претворен осамдесетих година прошлог века у неколико језера. И он је сведочанство тих вечитих градских промена и животних турбуленција.
Реку су житељи овог града вековима усмеравали ка једном току, ка истом оквиру и кориту. Баш као што у овом тренутку чинимо са бројним токовима и меандрима културе – све њене рукавце спајамо у једну, моћну и широку матицу, у реку пројеката, програма и садржаја, спремну да у пуној снази похрли ка ушћу, ка најширој публици, њеним афинитетима и гурманским културним апетитима.
Од Зрењанина, од тих меандара бегејских, ка целој Србији, као ушћу меандара културе и свих равничарских токова њене националне престонице…