Град парају звоници десет храмова и једног манастира
Када је 1868. грађена нова Римокатоличка црква на главном градском тргу, звона која су постављена на њен торањ пројектована су тако да се њихов одјек може чути до најудаљенијих делова тадашњег Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина. Подигнута, дакле, по мери града и његових житеља, та црква, као и све друге овдашње, до данас сведочи о заједништву на овим просторима и потреби да људи буду уједињени y молитвама за хлеб и здравље, да живе једни са другима, а не једни поред других…
Римокатоличка црква, маркатног положаја и димензија, с торњем високим скоро 60 метара, данас је и катедрална црква, седиште Зрењанинске бискупије и споменик културе од великог значаја. Подигнута у неороманичком стилу, пројектанта Франца Ксавера Брандајса, налази се на месту првобитне католичке цркве, из средине 18. века, која је разграђена након слегања темеља.
Катедрала је објекат од изузетног верског, градитељског и културног значаја, те као таква, уз место које заузима на централном тргу, представља свакако једно од најзначајнијих градских здања. Заједно са још два суседна објекта чини складну архитектонску целину. Ту су зграда римокатоличког жупног уреда, подигнута у другој половини 19. века у неоренесансном стилу, и зграда римокатоличког бискупског ординаријата подигнута 1912 године, архитекте Иштвана Барта, која представља једну од најзначајнијих и највреднијих сецесијских остварења у Зрењанину.
Најстарија сачувана грађевина у Зрењанину
У Зрењанину данас живе припадници, званично, двадесет једне нације, колико их је побројано приликом последњег пописа. Верници међу њима посећују десет храмова, православних, католичких, евангелистичких, реформатских… Најстарији међу њима, храм Успења Пресвете Богородице, познатији као „Варошка црква“, подигнут је далеке 1746. године и најстарији је сачувани објекат у старом градском језгру и граду уопште. Захваљујући чврстој градњи, једини је поштеђен великог пожара из 1807. године, који је уништио готово целокупан тадашњи грађевински фонд.
Такође је споменик културе од великог значаја и једна од ретких сачуваних барокних цркава из прве половине 18. века у Војводини. Иконостас цркве дело је познате сликарске породице Поповић – Димитрија и Георгија, која је, уз родоначелника Теодора радила широм Баната и обележила наше црквено сликарство на прелазу из 18. у 19. век.
Чудотворац Рафаило, један од двојице светитеља из Баната
Други православни храм, Ваведења Пресвете Богородице, из 1777. године, место је вишевековног ходочашћа, захваљујући јеромонаху Преподобном Рафаилу Банатском, хиландарском мисионару и једном од двојице светитеља Српске православне цркве са простора Баната. Пo предању, по његовој смрти, из старог бреста у порти цркве потекла је лековита вода којом су људи лечили овде епидемијски раширен трахом и друга очна обољења. Овај, готово пет векова стар брест, настрадао је у пожару и остао посечених грана да сведочи о прохујалим вековима и богатој историји града на Бегеју. Наткривен је трском и привлачи пажњу посетилаца, својим димензијама и занимљивом причом о трајању и чудотворним моћима.
У сусрет 250-тој годишњици од изградње, овај храм, познат и као “Граднуличка црква”, сведочи и о најстаријем делу данашњег Зрењанина – насељу Граднулица, формираном још почетком 14. века. На истом месту налазио се раније манастир у ком је служио Рафаило. Током времена његов гроб је постао место ходочашћа, обележен у 18. веку и капелом, изграђеном уз јужну фасаду цркве.
Трагична судбина јеврејског народа и синагоге, нестанак “чаробног” троугла
У Реформатској цркви, подигнутој 1891. године у близини Бегеја и данашњег Малог моста, чувају се оргуље из синагоге, порушене од стране немачког окупатора у првим ратним данима 1941. године. Синагога је, нажалост, била једина грађевина која није “преживела” рат, али не из верских или идеолошких разлога, већ због сазнања окупатора да се у њеним темељима крије баснословно благо. Податак је био нетачан, али је град заувек изгубио “чаробни верски правилни троугао”, настао замишљеним спајањем “Варошке цркве”, Римокатоличке катедрале и Синагоге, подигнутих на међусобно истим удаљеностима.
Јеврејски народ у нашем граду, баш као и његова богомоља, доживео је трагичну судбину. У само једном дану, 18. августа 1941. године, нестала је скоро целокупна популација наших суграђана, који су на различите начине и кроз своја занимања оставили дубок траг у развоју града. У београдске логоре смрти депортовано је тада 1288 припадника јеврејске заједнице из тадашњег Петровграда и других места у Банату. На месту где се налазила синагога постављено је пригодно спомен-обележје, које указује и на изглед једне од најлепших грађевина предратног Зрењанина, дело архитекте Липота Баумхорна из 1896. године.
“Руска црква”, сведочанство досељавања руских емиграната и храм у склопу Гимназије
Необичну судбину има и црква Светог Архангела Михаила, позната као „Руска“. Некада је била злогласна тамница у склопу Бечкеречке тврђаве, а богомоља је постала 1922. године, доласком руских емиграната, избеглих након Октобарске револуције. Године 1993, након проглашења ове цркве парохијском, почели су обимни радови на њеној обнови и реконструкцији. Дограђен је торањ са куполом, а 1997. године, на куполу је постављен и позлаћени крст. Овако обновљена, Руска црква је умногоме променила и улепшала изглед овог дела центра Зрењанина.
На само стотинак метара од ње, ваздушном линијом, налази се Пијаристичка црква, основана од стране реда свештеника Пијариста, професора овдашње Гимназије, 1846. године. Градитељски је уклопљена у зграду Гимназије, са којом чини складну целину, те има само две слободне фасаде.
У близини је и Словачка евангелистичка црква подигнута је 1837. године на углу данашњих улица Цара Душана и Словачке. Црквени торањ дограђен је након девет година. Представља складну комбинацију необарокних и неоромантичних елемената, који се мером преносе и на суседни парохијски дом, чиме је такође добијена заокружена архитектонска целина у старом урбаном градском језгру.
Један од три женска манастира у Банату
На североисточном ободу града основан је 1935. године један од три женска манастира у Банату, манастир Свете Меланије Римљанке. Архитектура манастира подржава византијски стил. Прва управитељица манастира била је монахиња Петронија Савић, рођена сестра истакнутог научника др Васе Савића. Монахиње у њему живе и одржавају манастир и данас, a он својим положајем, на високој обали рукавца Бегеја, као да мудрошћу одмерава град и његов животопис…
Два последња, најмлађа храма грађена су и стављена у функцију током последње деценије у великим градским насељима “Багљаш” и “Зелено поље” – храмови Светог Вазнесења Господњег и Храм Светог Николаја.
Цркве су и баштинари културног наслеђа
Цркве нису само верски објекти. То су својеврсни градски топоними, архитектонски репери, баштинари културног наслеђа. Из њих потичу занимљива приповедања, предања, легенде, записи. Њихови торњеви дају граду посебне визуре, непрестано преплићући у себи историју, градитељство, веру, традицију и културу. Унутрашњост храмова јединствена је галерија црквеног сликарства и аутентичне уметности која досеже и дуже од два века уназад.
Припадају вредном сегменту и духовног и материјалног наслеђа, животно сведочећи зашто је овај град захвалан пример вековне мултикултуралне и мултиконфесионалне средине…
