Кип Светог Ивана Непомука
Дрвени кип Светог Ивана Непомука налазио се у ниши на јужном крилу Градске куће до 1947. године, када је уклоњен. Академски вајар Зоран Јездимировић урадио је нови кип у бронзи, који је постављен и освећен 16. маја 2008. године, на дан када римокатоличка црква слави овог свеца.
Свети Иван (Јован, Јан) Непомук заштитник је стоне бискупске цркве Зрењанинске бискупије – Римокатоличке катедрале. За мученика је признат 1729. године, а нарочито се поштује у Чешкој, Немачкој, Мађарској, Словенији, Хрватској и Војводини. Заштитник је мостова, заговорник против поплава и заштитник исповедне тајне и његови кипови налазе се у многим градовима подигнутим на обалама река. Чувена је статуа Непомука на Карловом мосту у Прагу, у Чешкој је он национални светац, а у Зрењанину се налази на месту близу некадашње реке, данас језера, одакле је граду често претила опасност.
Ниша у коју је смештен Свети Иван Непомук саставни је део Жупанијске зграде – Градске куће, те је неминовно и део свих друштвено-политичких збивања под тим кровом. Отуд и уклањање кипа, у послератном вихору обрачунавања са претходном идеологијом, и његов повратак, у временима снажнијег приклањања вери, цркви, њеним симболима и светитељима.
Скулптура “Преља”
Последњег дана 2009. године на Тргу слободе, платоу између Римокатоличке катедрале и Градске народне библиотеке, свечано је откривена скулптура “Преља”, ауторке академске вајарке Љубице Тапавички. Гипсани модел за скулптуру уметница је урадила и поклонила Уметничкој колонији “Ечка” још 1957. године, да би овај типичан банатски мотив, пола века касније, изливен у бронзи украсио централни градски трг.
Статуа преље својеврсни је омаж жени из ових крајева, ослобођеној сваког призвука одређене националности, политичких, верских или других обележја. Самим тим, она симболише мултикултуралност и мултиетничност Баната и Војводине. Реч је о фигури жене која седи, заобљених форми и плитких сенки. Њене руке имитирају покрет, као да држе предиво, тако верно да ни одсуство преслице и предива не може да створи забуну шта то она ради.
Љубица Тапавички (1925-2006.) припада генерацији наших послератних вајара. Рођена је у Тарашу, похађала је гимназију у Зрењанину, а завршила Академију ликовних уметности у Београду (1953.) у класи професора Сретена Стојановића и Илије Коларовића. На истој академији је завршила и постдипломске студије. Иако је живела у Београду остала је чврсто везана за завичај. У родном селу је имала свој други дом и ту је проводила најлепше дане.
Раоник на салашу Туринских
Само дан након напада фашистичке Немачке на Совјетски савез, 23. јуна 1941. године, на западној периферији тадашњег Петровграда, окупила се група родољуба спремних да организују ослободилачку борбу против окупатора. Састанак је одржан на салашу Жарка Туринског – Арсе, истакнутог антифашисте, предратног политичког активисте и припадника Народноослободилачког покрета. Формиран је тада Штаб народноослободилачког покрета (НОП) Војводине, чиме је, практично, почео народни устанак на територији покрајине.
Турински је припремао и изводио илегалне акције у окупираном граду, а страдао је у борби с немачком полицијом и њеним злогласним шефом Шпилером почетком 1943. године.
У знак сећања на историјски догађај с почетка рата, 1982. године подигнуто је на салашу Туринских бронзано спомен-обележје “Раоник”, аутора Младена Маринкова.
Раоник у равници представља снажан симбол. Раоник немилосрдно урања у бразду, сече земљу, чини је погодном за обраду, сејање, нови род. Главни је део плуга, оштар и бритак и без њега би оранице било немогуће обрађивати. О каквој се симболици ради, говоре и чињенице да је раоник приказан и на грбовима неких места у Војводини, попут Бачке Паланке, Футога, Црвенке.
“Бошњаков салаш”, трагична љубавна прича
Њој је било 24, њему 27 година, када су 26. јула 1941. године окупатори у знак одмазде, због паљења жита од стране партизанског одреда, убили петоро родољуба које су раније ухапсили. Стрељани су недалеко од места где се данас налази спомен-обележје, на “Бошњаковом салашу” у атару, поред пута за Михајлово.
Трагично је тако завршена љубавна прича Руже Шулман и Коче Коларова који су заједно отишли у смрт, а уз њих страдали су и Франк Самуел Шандор из Петровграда и Кикинђани Алдан Тибериј и Стојан Арсенов.
Ружа и Коча били су суграђани, саборци, вереници који су снове о заједничком животу и браку подредили борби против фашизма и окупације. Пореклом Јеврејка, Ружа Шулман се већ по завршеној Трговачкој школи приклонила омладинском револуционарном покрету где је упознала Кочу Коларова, песника и истакнутог активисту.
“Бошњаков салаш” окружен је данас тихим банатским пољима, с којих се сваког лета смеше приноси и берићет. Само бетонски монумент и мермерна плоча немо сведоче о времену и људима који су исписивали историју и везли златне нити слободе, пркоса и херојства. По Ружи Шулман названо је и познато зрењанинско насеље, у ком јој је и подигнута спомен-биста, док је Коча Коларов заслужио једну од најпрометнијих градских улица, а у једном периоду његовим именом је названа Зрењанинска гимназија, у чијем се дворишту налази Кочина спомен-биста.
Давидова звезда на спомен-гробљу
Са мермерном Давидовом звездом у средини и надгробним споменицима правилно распоређеним око ње, формирано је 1986. године Јеврејско спомен гробље у Башаидској улици, у Зрењанину. Првобитно се гробље налазило у Београдској улици, а дислоцирано је у близину Реформатског гробља јер се, тешко је схватљиво и још мање прихватљиво, нашло у окружењу производних погона једног предузећа, тада у експанзији.
Натпис на Давидовој звезди подсећа да су на овом месту сахрањени ексхумирани остаци са бившег Јеврејског гробља, док је испред њега постављен мањи споменик са натписом: “За успомену депортованих и мучки убијених 1200 Јевреја града Петровграда”. Овде су вечни мир нашли посмртни остаци Јевреја који су пре 1941. године чинили значајну градску популацију, цењену и признату. О њиховим именима сведочи тачно 620 надгробних споменика који окружују Давидову звезду и још неколико десетина њих, постављених без посебног реда.
Споменик је обновљен 2023. године, на њему су исписана имена 1288 жртава Холокауста из нашег града и постављен натпис “…нека његова душа буде замотана у свежањ живота”. На дан депортације Јевреја у београдске логоре смрти, 18. августа, изриче се Кадиш – молитва за мртве, полаже цвеће и у тишини нижу успомене и сећања…
Без било каквих фотографија на њима, многи и потпуно избледели, с тешко читљивим натписима, ови споменици немо описују то посебно поглавље из историје града. Трагично, баш каква је била и судбина свих припадника јеврејског народа током Другог светског рата.
