Према последњем попису становништва, на територији града Зрењанина живе припадници двадесет једне нације, што овај град чини хетерогеном средином у којој различита национална припадност никада није представљала проблем, већ је говорила о богатству локалне заједнице. Са површином од 1.324 квадратна километра градска територија Зрењанина друга је по величини у Србији и осим градског средишта чине је и 22 насељена места у којима укупно живи око 38,5 хиљада становника.
Предео у околини Томашевца
Сеоске средине у околини Зрењанина представљају јединствен конгломерат различитих историјских околности у којима су настајале, култура, традиција, обичаја, потенцијала, па се с правом може рећи да Град Зрењанин представља “Војводину у малом” – складну вишенационалну заједницу, с бројним насељима специфичним по географском положају, етничком саставу, етнолошком наслеђу или, пак, шароликој туристичкој понуди. О некима од њих, специфичних из много разлога, биће више речи и у наставку текста.
Бело Блато, у мору трске
Смештено је на ободу Царске баре, у окружењу водотокова Бегеја, Тисе и насељено је претежно Словацима и Мађарима, али и Бугарима Палћанима, Србима и представницима других народа. Због својих специфичности, природног окружења и етнолошког наслеђа, током последњих година развија се у значајну дестинацију сеоског и еко-етно-туризма.
Госте овде дочекују и три велике дрвене скулптуре, симболично назване по припадницима народа који су формирали село, али и по њиховим примарним делатностима захваљујући којима су овде преживљавали – Зузана је баштованка, Шањика рибар, а Данчо чврсто стеже велики сноп трске.
Бело Блато – снопови трске
С обзиром да је окружено воденим површинама, у селу се као једна од основних делатности његових становника развила управо сеча и прерада трске, која успева на 600 хектара површине. Трска је одличан природан изолатор, који задржава штетна зрачења и штити од инсеката и глодара. Осушене стабљике налазе примену у грађевинарству, њиховим сноповима прекривају се кровови, праве сунцобрани, ограде и слично. У Белом Блату причају да трска у себи садржи неку врсту киселине која одбија мишеве, пацове и комарце, као и да се у хладовини под трском најлепше спава.
Бело Блато током последње деценије слови и као место веома посећене манифестације “Белоблатска кобасица”. Стари сеоски обичаји, одлична гастрономска понуда и други програми привлаче првог фебруарског викенда у село много више људи него што их у њему живи.
Ечански торњеви историје
Оно што у Ечки, селу сасвим близу града, посебно привлачи пажњу, изазива знатижељу и мами за додатним сазнањима, јесу њени историјски торњеви – три цркве, два века стар дворац “Каштел” и времешни водоторањ крај Бегеја – у међусобно блиском кругу од неких пет стотина метара. Најстарији од њих, торањ свих ечанских летописа, припада српској православној цркви Светог Николе. Сматра се најстаријом очуваном црквом брвнаром у Банату и једном од најстаријих у ширем окружењу, а саградили су је Срби који су се, предвођени Арсенијем Чарнојевићем, населили на овом простору.
Црква Светог Николе, најстарија у Банату и Румунска православна црква у Ечки
На царским дверима првог црквеног олтара, чији део се чува у музеју града Зрењанина, постоји запис: “Спомен 1711. год”, па се претпоставља да је храм тада и подигнут. Димензије саме цркве нису велике, али је њен историјски и културни значај немерљив, јер сведочи о досељавањима Срба на тада ненасељене просторе, њиховој потреби да се уједине у вери и духовности, на новом банатском огњишту. Својим спољним изгледом негује традицију храмова брвнара које су се у то време градиле у централној Србији, одакле је и пристигла већина становништва у Великој сеоби.
На отварању ловачког дворца “Каштел”, августа 1820. године, свирао је и тада деветогодишњи вундеркинд Франц Лист. Непосредно уз дворац подигнут је и складни торањ римокатоличке цркве Светог Јована Крститеља, у чијој крипти почивају припадници имућне јерменске породице Лазар, градитељи и власници дворца, а у истој ечанској улици средином 19. века подигнута је и румунска православна црква Светог духа. Вертикала водоторња, својим маркантним положајем уз реку и осмоугаоном кулом са грудобранима, неодољиво подсећа на средњовековна утврђења, мада јој је једина функција била да пумпа воду из оближњих бунара и преноси је цевима до дворца и имања око “Каштела”.
Повртарство и етно-традиција – Михајлово, Лукино Село и Мужља
Села претежно насељена мађарским живљем, Михајлово и Лукино Село, негују и одржавају дугу и богату традицију повртарства, нудећи своје производе на зрењанинским, али и престоничким пијацама. Придружује им се у томе и Мужља, званично градска месна заједница, али насеље са специфичном прошлошћу и засебним развојем у односу на град, у ком такође преовладава мађарско становништво.
Жетелачке свечаности у Мужљи
Повртарство јесте занимање којим се бави значајан број људи, али Мађари на посебан начин чувају и баштине и своју етно-традицију и културолошко наслеђе. Посебно је то изражено у Мужљи, где се током године организује неколико фестивала и манифестација, посећених и запажених и у ширим оквирима. То су, пре свих, Жетелачке свечаности, Фестивал чварака, Мужљанска свадба, Пастирски дан…
Циљеви су различити, али и заједнички, и могу се свести на представљање богатих трпеза, које су вековима биле, а захваљујући марљивим житељима и данас су карактеристика ових простора, потом да се прикажу, негују и сачувају од заборава обичаји мађарских и мужљанских сватова, представе традиционалне вредности које су пастири вековима уназад користили у свакодневном животу и при узгоју животиња, док су Жетелачке свечаности посвећене жетви, житу и новом хлебу, преношењу на нове генерације и дочаравању некадашњих жетвених обичаја.
Тараш, Европско село рода
Захваљујући чињеници да у њему обитава велик број парова белих рода с активним гнездима према којима се становништво односи с посебном пажњом, немачка Фондација за очување природе “ЕуроНатур” прогласила је 2015. године Тараш “Европским селом рода”. Поред тога, на одлуку да понесе овај ласкав назив утицало је и што Тарашани спроводе посебну заштиту птица, организују манифестацију посвећену родама и исказују велики ентузијазам да све то и промовишу у ширим оквирима.
Постоји у Тарашу једна сасвим посебна улица названа по њеним специфичним становницима – “Улица рода”. У којој обитава тридесетак парова белих рода, на посебно постављеним платформама – гнездима, осигураним од струјних жица. На сваком стубу малишани из сеоске школе поставили су ознаке о “станарима” којима су наденули имена, па тако посетиоци имају прилику да поздраве Првоја и Мару, Ивицу и Ољу, Жељка и Ану, Немању и Ленку, Амира и Зару…
“Улица рода” у Тарашу
Међу њима, попут каквог заштитног знака, шепури се – Првоје, предводник тарашког јата, чудесна птица која дуже од деценије, након зимовања, прва слеће у своје гнездо и дочекује своју Мару, а с њом и све остале роде из свог села. Прелећући притом небески пут дуг више хиљада километара, непогрешиво се враћа у исто гнездо, исту колевку за своје нове птиће. С Првојем и Маром стиже и пролеће у Тараш и студени је сигурно крај, то птице непогрешиво знају.
Тараш спада међу најстарија села у Банату, чија се историја исписује дуже од осам векова, од када је 1202. године поменуто у једном спису краља Беле, под именом „Тархус“, а потом и као „Тхараш“. Његове роде су и симболи новог живота, рађања, доношења деце… Ма колико у свим тим веровањима било фикције или зрнаца истине, те су птице заиста посебне. И треба их волети и чувати.
