Сезона 2025/2026. за Народно позориште „Тоша Јовановић“ протекла је у знаку пројекта „Позоришна престоница Србије“, у оквиру програма „Зрењанин – Престоница културе Србије 2025″. О премијерама, гостовањима, наградама и плановима за наредну сезону разговарали смо са помоћницом директора Иваном Кукољ Соларов.
МК: Како бисте описали протеклу сезону – речју, сликом или бројем?
Ивана Кукољ Соларов: Ако бих користила речи, протеклу сезону бих описала као богату и успешну. Ако бих користила слику, онда би то била слика публике свих узраста у свим просторима: од велике сцене, камерне сцене, пробне сале и атријума Народног музеја. Ако би то били бројеви, онда бих рекла: 10 за број програма, 12 као број награда и 39 за број фестивала и гостовања
Премијере Престоничке године
МК: Које су представе имале премијеру и шта их је чинило изазовним или особеним у продукцијском смислу?
Ивана Кукољ Соларов: Ова сезона не може се посматрати одвојено од почетка 2025. године, када је позориште започело пројекат „Позоришна престоница Србије“. Од 21. марта 2025. до 20. маја 2026. извели смо укупно осам премијера на обе сцене. Важно је поновити да у зрењанинском позоришту делују две сцене, Драмска и Луткарска, које функционишу као два позоришта, а деле исту зграду, пробну салу и радионице. Увек је изазовно ускладити потребе обе сцене, радове у самој згради, амбиције, буџете и термине, али успели смо да направимо изузетне представе и освојимо нове просторе и нове начине финансирања.
Престоничку годину отворили смо премијером представе „Андраци, јепури и остала најважнија чудовишта Петровграда и средњег Баната“ на Луткарској сцени, а одмах затим је Драмска сцена имала праизведбу представе „Ђука“, која је обележила читав период који је уследио. Септембар смо дочекали премијером представе „Ја, Тодор“, а Дан позоришта обележили праизведбом комада „Огигијанке“. Уследила је премијера представе „Да ли сам ти кад рекла“, настала у копродукцији са Фестивалом еколошког позоришта за децу из Бачке Паланке, а изводи се у горњем фоајеу позоришта, који нам служи као пробна сала. Луткарска сцена је у марту ове године извела „Гавроша“, последњу премијеру престоничког програма на Камерној сцени, јер су радови на позорници у међувремену већ почели. Сезону смо затворили премијером „Лисистрате“, и то на отвореном, у Атријуму Народног музеја.
Фестивали, гостовања и награде
МК: Које сте фестивале угостили, а где сте гостовали и шта вам је то донело?
Ивана Кукољ Соларов: Успели смо, како смо и планирали, да уочи године у којој Луткарска сцена обележава 70 година од оснивања угостимо два значајна фестивала посвећена луткарству, односно позоришту за децу и младе. Почетком новембра били смо домаћини 7. Фестивала АСИТЕЖ Србија, а почетком децембра угостили смо 56. Сусрете професионалних позоришта лутака Србије – најстарији и једини национални луткарски фестивал, који је први пут одржан управо у Зрењанину, давне 1961. године. Бити домаћин фестивала изазовно је и финансијски и организационо, али смо доказали да смо добри у томе, а најбитније је да је наша публика уживала.
А путовали смо и такмичили се широм земље и региона. Гостовања су кренула још у марту 2025, пре званичног почетка престоничке сезоне: представа „Дон Жуан“ играна је у загребачком Сатиричком казалишту „Керемпух“, у Хрватском народном казалишту у Осијеку и на Игоровим данима у Српском народном позоришту у Новом Саду, док је „Љубинко и Десанка“ гостовала на Јоакимовим данима у Крагујевцу.
Представа „Ђука“ обишла је највише сцена. На Буциним данима у Александровцу однела је Гран-при за глумачко остварење Гордани Ђурђевић Димић и награду за продукцију „Миња Обрадовић“, потом је играна у Бољевцу и на Виминацијум фесту, где је Гордани Ђурђевић Димић припала Златна фибула за најбољу глумицу, а затим у Сремској Митровици, Херцег Новом – у оквиру 31. Херцегновских априлских позоришних свечаности – Новој Вароши, на Златибору и на сцени „Пера Добриновић“ Српског народног позоришта у Новом Саду. У августу 2026. представу очекује и гостовање на Тврђава фестивалу у Смедереву.
„Госпођа министарка“ играна је на Вршачкој позоришној јесени, где је Душан Петровић добио специјалну награду за адаптацију и савремено читање класичног драмског комада, потом на фестивалу победника у Раковици и на Нушићевим данима у Смедереву. „Ја, Тодор“ гостовао је на Данима Лазе Телечког у месту Кумане, „Она“ у Кикинди, а „Огигијанке“ у Сомбору. Представа „Ђука“ однела је на ПИП фестивалу у Алексинцу чак три признања – Сари Симовић награду за најбољу младу глумицу, Гордани Ђурђевић Димић награду за најбољу глумицу и ансамблу награду публике са просечном оценом 4,7. „Љубинко и Десанка“ играна је и на фестивалу Публикум у Кули.
Луткарска сцена такође је обишла бројне градове: „Миша Пупин Идворски“ извођен је на Зимском позоришном фестивалу у Алексинцу, на Позоришном маратону у Сомбору и у Српској Црњи. „Гига прави море“ гостовала је на Буди фестивалу у Панчеву и на загребачком фестивалу „Боље да о томе не разговарамо“. „Прадевојчица“ играна је у Бачкој Паланци, на Луткарском бијеналу у Бугојну и у хрватском Чаковцу, док је „Хотел за осећања“ представљена такође у месту Кумане. Обе луткарске представе, „Андраци“ и „Да ли сам ти икад рекла“, у августу очекују наступ на Которском фестивалу позоришта за дјецу и на Фестивалу еколошког позоришта за децу.
МК: Шта за вас лично значи то што вас селектори препознају и позивају на фестивале?
Ивана Кукољ Соларов: Сама чињеница да нас селектори препознају и позивају да учествујемо на фестивалима потврда је квалитета, али када се са тих фестивала вратимо и са наградама, то је велика сатисфакција и мотивација. Видљивост и релевантност у позоришном свету граде се дуго, а продукцијом из протекле сезоне учврстили смо своје место на позоришној мапи Србије. Од тридесет девет гостовања, дванаест је донело награде и признања – од Гран-прија и награде за продукцију на Буциним данима у Александровцу, преко специјалне награде за адаптацију на Вршачкој позоришној јесени, до три награде за представу „Ђука“ на ПИП фестивалу у Алексинцу и Златне фибуле за најбољу глумицу на Виминацијум фесту.
Планови за наредну сезону
МК: Да ли нам можете открити неке од планова за наредну сезону?
Ивана Кукољ Соларов: На Луткарској сцени очекују нас премијере представе „Приче за децу“ по Ежену Јонеску, у режији Петра Пејаковића, „Румена и стари лав“ Острикова, настала у сарадњи са младим ауторима из Бугарске поводом 70 година од оснивања сцене, затим луткарска монодрама за најмлађе „Госпођа лампа“ и, коначно, праизведба текста Дуње Матић „Сна“, у режији Николе Новака. Драмска сцена припрема премијеру представе „Ђија“, затим „Путујуће позориште Шопаловић“ у режији Милана Нешковића, којом ћемо обележити 80 година од оснивања професионалног позоришта у нашем граду. Очекују нас и премијера текста Игора Мартинића и Фестивал професионалних позоришта Војводине.
Градитељи позоришне историје
МК: Поменули сте да представе нису једини начин на који одајете признање истакнутим личностима позоришног живота. Шта бисте још издвојили из овог сегмента рада позоришта?
Ивана Кукољ Соларов: Претходних сезона смо кроз продукцију представа и две изложбе покушали да нашој публици приближимо људе који су обележили културу и позоришну историју овог града. Дела Воје Деспотова и Угљеше Шајтинца поставили смо на сцену, оживели смо лик и дело Тодора Манојловића такође кроз представу, а изложбом „Тоша Јовановић – од глумца до зграде“ открили смо ко је био велики глумац, родом из нашег града, по коме носимо име. „Дете и лутка – позориште Шандора Хартига“ интерактивна је изложба намењена деци, којом смо одали почаст свестраном позоришном ствараоцу и творцу луткарског позоришта у Зрењанину, поводом 100 година од његовог рођења.
