Премијере и реприза представе „Г.И.А – Гламурозна илузија аутодеструкције“ у НП „Тоша Јовановић“

Драмски ансамбл Народног позоришта „Тоша Јовановић“ вечерас, 1. октобра, изводи премијеру А представе „Г.И.А. – Гламурозна илузија аутодеструкције“, посвећене животу Ђије Каранђи, једне од првих светских супермодела чија је каријера обележила крај седамдесетих и почетак осамдесетих година прошлог века. Премијера Б на распореду је сутра, 2. октобра, на Драмској сцени позоришта, док је прва реприза, која је отворена за публику, заказана за 3. октобар у 20. сати. Текст потписује Јефимија Секуловић, а режију Никола Кљајић.

Иза Ђијиног вртоглавог успеха остала је прича о потрази за љубављу, зависности и аутодеструкцији, али и о механизмима модне индустрије који су, како истичу аутори представе, до данас остали изненађујуће препознатљиви.

Критика друштва спектакла

Редитељ Никола Кљајић, који се са причом о Ђији Каранђи сусрео пре пет-шест година кроз филм о њеном животу, представу гради као „критику друштва спектакла и капитализације идентитета унутар модне индустрије, укидањем аутентичности и последицама тог процеса“. У њеној судбини препознаје снажну паралелу са савременим тренутком.

„Мислим да је она јако добра паралела овоме чему присуствујемо данас код младих људи, али можда и код старијих који су прескочили неке кораке који су могли другачије да предодреде њихову судбину. Оно што Ђијина прича доноси јесте једна добра лекција, нешто што можда може да спаси неке младе судбине од аутодеструктивности и несигурности. Као најважније код ње издвојио бих аутентичност и то како се није дала укротити“ – каже Кљајић.

Публика, најављује редитељ, може да очекује представу која ће бити неочекивана, естетизована, директна и, у неку руку, брутална. Најбруталнија је, како наглашава, чињеница да се од 1986. године, када је Ђија умрла, до данас изгледа ништа није променило.

Потрага за љубављу и подршком

Драматуршкиња Јефимија Секуловић полазила је од потребе да Ђију Каранђи представи изван слике коју је о њој произвела индустрија којој је припадала.

„Ђија је била много више од онога што ћемо ми икада моћи да појмимо и схватимо. Свој текст сам на крају базирала на томе да желим да је испоштујем, да вратим њену доброту, силу и аутентичност“ – каже Секуловић.

Једна од важних линија драме јесте Ђијина потрага за љубављу и подршком, одређена сложеним породичним и партнерским односима, али и друштвеним окружењем Америке осамдесетих година.

„Та једна нежна душа, нежна личност, покушала је на све могуће начине да се у ту љубав ушушка, а није је ни од кога добила, нити је добила праву подршку“ – наводи Секуловић.

Ауторка сматра да Ђијина прича, иако припада једном другом времену, снажно комуницира са данашњим младим генерацијама, јер су управо током осамдесетих постављени темељи токсичних образаца модне индустрије и „продаје тела као продукта и савршенства“, који су присутни и данас.

„Овом представом борићемо се да покажемо младима, како девојчицама тако и дечацима, да је то погрешно и да нико не мора да буде савршен, шта год та савршеност данас значила“ – поручује Секуловић.

Насловну улогу тумачи Андријана Мећава к. г., док остатак глумачке поделе чине Снежана Ковачев Челар (Мајка), Марија Ашанин к. г. (Симон), Звонко Гојковић (Франческо), Едит Тот Мишкељин (Вилхелмина), Марко Бојић к. г. (Матео), Јана Станојевић к. г. (Пети), Драган Ђорђевић (Џо), Душан Томић к. г. (Тони) и Миљан Вуковић (Лео).

Поред ауторке текста и драматуршкиње Јефимије Секуловић и редитеља и костимографа Николе Кљајића, ауторски тим чине сценографкиња Јована Стефановић, композитор Никола Смоловић и дизајнер светла Раде Стаменковић. За сценски покрет задужени су Андријана Мећава и Душан Томић, видео материјал Танасије Ћакић, а звук видео материјала Марта Столица. Инспицијент је Јелена Истрат, а суфлер Ивана Титин.