Реликт Панонског мора и легенда о највећем сланом језеру у Србији
Једно од највећих банатских села, Меленци, са више од пет хиљада становника, најчувеније је по свом језеру и једином активном бањском лечилишту у Банату. Смештена уз северну обалу језера, Бања Русанда ближи се јубилеју од 160 година од почетка рада и лечења блатом – пелоидом, с језерског дна. Површине четири квадратна километра, елипсастог облика, дубине између пола метра и метар ипо, Русанда је највеће од свега неколико сланих језера у Србији, с процентом салинитета двоструко већим него што га има морска вода. Састојци лековитог муља доказују да је језеро реликт давно ишчезлог Панонског мора, а тај податак и та његова старост произвели су и легенде, од којих Меленчани најчешће помињу ону о девојци Роксанди. Изгубивши веренички прстен у плићаку језера, излечила је болесне зглобове док га је тражила, а по њеном имену остао је потом и назив језера…
Бања је званично отворена 20. маја 1867. године, заслугом овдашњих добротвора, Ане и Јосифа Клаић. Годину дана раније, како би се уверили у оправданост те инвестиције, Клаићи и њихов кум, цењени меленачки парох Никола Бибић, шаљу блато из Русанде на анализу у Беч, на Царску академију „Јосиф“, где се потврђује његова лековитост и констатује да нимало не заостаје за тада водећим аустријским бањама.
“Болном српском човечеству”
Десет година након градње првог дрвеног купатила, 1877. године, Ана Клаић завештала је 20 хиљада форинти за подизање новог купалишта, са двадесет кабина. Некада над главним улазом, а данас на постаменту уз централни бањски павиљон, стоји плоча с натписом „Болном човечеству, а у корист србске православне цркве меленачке 1878. године“, потписана именима тих Меленчана. Постављена је поводом отварања купалишта, као сведочанство о интензивирању рада установе и њеним великим могућностима лечења различитих реуматских, кожних и гинеколошких обољења.
Ана Клаић није била само један од оснивача бање, већ и организаторка добротворних балова и бројних културних дешавања у некада значајном месту овог дела Баната. Захваљујући њој, Меленчани су крајем деветнаестог и почетком двадесетог века имали прилику да слушају познате певаче, хорове и оркестре тог доба, познате и у ширим оквирима. Место је, иначе, настало у турско доба, а први писани помен о Меленцима датира из 1758. године. Сматра се да му име потиче управо од турске речи – „мелем“ или лек, што асоцира да је лековитост језера била позната још у том периоду.
Лековито блато
Бања се у континуитету развија до данас, уз честе опаске да њени потенцијали нису у правој и довољној мери искоришћени. Шездесетих година прошлог века „Русанда“ постаје здравствена установа, Специјална болница за лечење параплегија и хемиплегија, до садашње функције као Специјалне болнице за рехабилитацију. Уз савремене медицинске методе, ефикасности лечења у знатној мери доприносе и различити третмани пелоидом, који се с дна језера допрема до бањског купатила. Блато се црпи традиционалном, ручном методом, из чамца, и допрема цистерном до казана, где се врши његова термичка обрада и прилагођавање некој од пелоидотерапија – општој или локалној блатној купки, блатној облози или електрофорези блата.
Велики проблем годинама је представљало исушивање језера у летњем периоду, при ектремним температурама, када оно једноставно „испари“, а његово блатно дно се осуши, испуца и претвори у типичну „слану пустињу“. Како би се обезбдедило константно снабдевање бање пелоидом и водом и очувала њихова лековита својства, пре петнаестак година издвојена су значајна средства за изградњу бунара за наводњавање. Размишља се и о развоју „Русанде“ у другом смеру – као дестинације здравственог туризма, спортске медицине, рекреације и превенције.
Заштићено ИБА подручје
Цео бањски комплекс смештен је у боровој и липовој шуми, испресецаној стазама за шетњу и рекреацију, а у понуди су и различити пакети велнес услуга. Парк и језеро проглашени су 2014. године за заштићено природно добро, ИБА подручје, у ком обитава више од 200 врста птица. Најбројнија становница зеленила Русанде је ветрушка, којом је тај парк најгушће насељени простор у Европи, према подацима Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.
То друштво опремило је бањски парк низом пригодних информативних табли, са назначеним врстама и њиховим распоредом, укључујући чак и поједина стабла. По својој оригиналности издваја се “Чавкоград”, који у својих десетак вертикално нанизаних разнобојних кућица, може привући читаву колонију тих птица. Посетиоци са инфо табли сазнају и да у парку, уз обичну и сиву ветрушку, најчешће могу срести и уживати у цвркуту и необичним звуцима врапца покућара, вуге, чворка, кукумавке, сеоског детлића, сове утине, гачца…
Оно што је у бањи једино непроменљиво и извесно јесу ветрови, који равницом никада нису престајали да дувају. И данас, кад зафијуче банатска кошава, тај хладни северац, заталаса се површина Русанде која тада, бар закратко, подсети на свог далеког, моћног морског претка…
Занимљивости и потенцијали
Туристима, који у Русанду не долазе због лечења, нису на располагању нарочито бројни садржаји, али они који су доступни свакако могу привући пажњу и време намерника. Бања је „сишла“ на обале језера, уређен је прилаз, постављене су клупе и одморишта, до којих слободно допливавају лабудови и патке. Уз језеро је саграђен и видиковац, с ког се најбоље могу сагледати његове границе и уживати у крајолику.
На сеоску славу, „Духове“ или „Тројице“, педесет дана након Васкрса, у бањи се окупи мноштво мештана и њихових гостију, на традиционалном такмичењу у кувању чобанског паприкаша. Карактеристика тог овдашњег специјалитета је у справљању искључиво од овчијег или јагњећег меса и уз додатак само лука, бибера и соли, онако како су га некада припремали пастири. На оближњим спортским теренима истовремено се организује и „Фијакеријада“, када љубитељи тих племенитих животиња уживају у тркама двопрега и четворопрега, а манифестацију већ три деценије организује Коњички клуб „Русанда“.
На супротној обали језера, лепотом се истиче грађевина на месном гробљу – капела породице Димитријевић, у којој је сахрањено више чланова те породице. Подигао ју је меленачки велепоседник Ђура Димитријевић 1895. године, спољашњост је наглашена двобојном фасадном опеком, а посебну уметничку вредност даје јој иконостас који је осликао један од највећих српских сликара епохе реализма Урош Предић.
