Урош Предић (Орловат, 1857 – Београд, 1953) један је од највећих српских сликара епохе реализма. Неизбрисив траг у српској ликовној уметности оставио је приказујући на платну живот обичних људи, својих комшија сељака, али и стварајући маестралне портрете познатих личности – српских владара, војсковођа, научника, уметника, индустријалаца. Посебно поглавље у његовом стваралаштву чини црквено сликарство, а иконостасе је радио у храмовима, па и гробним капелама, широм Војводине.
Рођен је у Орловату, селу ушушканом на десној обали Тамиша, удаљеном 22 километра од административног центра, Зрењанина. Пловећи низводно том живописном реком, прво наредно село је Идвор, које је изнедрило још једног нашег великог сународника, Михајла Пупина. Судбинска веза два великана, два скоро вршњака и савременика (Пупин је свега три године старији) огледа се не само у пореклу из суседних места, већ и у чињеници да је Михајло Идворски изузетно ценио Предићев уметнички рад.
Храм Ваведења Богородице у Орловату
Веза два великана и савременика
Будући научник и сликар друговали су још у немачкој основној школи у оближњој Црепаји, припремајући се за панчевачку гимназију, а то познанство од најранијих дана прерашће у трајно пријатељство. Познат је Пупинов патриотски гест из 1889. године, када је на Светској изложби у Паризу откупио два Предићева ремек-дела, слике “Херцеговачки бегунци” и “Сироче на мајчином гробу” и поклонио их Народном музеју у Београду, где се чувају и данас. Учинио је то сазнавши за намеру једног америчког музеја да их откупи за своју збирку, а вођен племенитом мишљу да најзначајнија дела српске уметности морају да припадају нашем народу.
Заједничко им је и то да своје порекло нису заборавили до смрти. Пупин је име родног села уврстио у своје лично, док се Предић, са Академије ликовних уметности у Бечу, где је добио место асистента, вратио да живи и ради у Орловату, да би се касније преселио у Београд. Портрет Михајла Пупина који је сликар, на основу фотографије, урадио 1930. године део је сталне поставке Народног музеја у Зрењанину, док је први Пупинов портрет, настао након њиховог последњег сусрета 1919. године, део збирке Матице Српске у Новом Саду.
Урош Предић: Портрет Михајла Пупина (1930.), стална поставка Народног музеја Зрењанин
Предићев дуд
Орловаћани су иницирали и изградњу спомен-куће у центру села, с обзиром да Предићева родна кућа није сачувана. На њеном месту је сазидан нов објекат, али се у дворишту још увек налази џиновски дуд, ког је засадио Урошев отац, свештеник Петар Предић, а на својим цртежима и сликама приказивао и сам сликар. Поп Пера имао је пет синова. Засадио је пет дудова – два у дворишту, два испред куће и један бочно – и гледао их како заједно расту. Сви су имали различите судбине, баш као и сами Предићи. Сачуван је само један, захваљујући породици Станков, садашњим власницима имања на ком се налази, и њиховом великом поштовању према Урошу и према дрвету које се сматра некадашњим симболом Баната, а данас га има само у траговима. Сматра се да је нестало чак око милион стабала, од тога само у Орловату и околини десет хиљада. Остало их је једва тридесетак. Познато је и Урошево платно “Деца под дудом”, настало 1886. године, којим сликар изражава своју љубав према сеоским дудовима.
Предићев дуд у Орловату, на имању породице Станков
Иконостас препун породичне симболике
Предић је у Орловату 1926. године, у својој 72. години, урадио иконостас у храму Ваведења Богородице, градитељском делу Драгише Брашована, пионира српске модерне архитектуре. Црква је подигнута 1924. године на месту претходне мање цркве у којој је служио Урошев отац Петар, а одликује се византијским елементима у конструкцији и декорацији фасаде и прозорских отвора, трима куполама, као и на звонику, грађеном по узору на средњевековне пиргове. Црква је споменик културе од великог значаја.
Посебно место на иконостасу заузима Света Петка, с ликом уметникове мајке, за који је сам Предић рекао да је један од његових најуспелијих радова,”са изразом неке дубоке сете која се опажа тек кад се дуже загледа у њено лице”. Богородица је смештена у банатски пејсаж, на ком се јасно препознају Вршачке планине у даљини и орловатска црква. На истом иконостасу овековечио је Урош и оца и деду, у ликовима Светог Николе и Светог Савe.
Иконостас храма Ваведења Богородице у Орловату – Света Петка, с ликом сликареве мајке
Изузетан легат у зрењанинском музеју
Предићев опус обухвата више од 1600 радова. Уз два поменута дела која је откупио Пупин, најпознатије су његове жанр-сцене “Весела браћа”, “Косовка девојка”, “На студенцу”. Познат је и иконостас осликан у православној цркви у Бечеју, где га је потом ангажовала једна од најпознатијих војвођанских велепоседничких породица Дунђерски, за коју је урадио и иконостас у капели Богдана Дунђерског, подигнутој уз његов чувени дворац “Фантаст”. То познанство такође је било дуготрајно, трајало је дуже од пола века.
Зрењанин се великом сликару одужио тако што је његовим именом назвао једну улицу и средњу школу и подигао му спомен-бисту у Алеји великана у Карађорђевом парку, али оно највредније што чини завичајну оставштину Уроша Предића јесте његов легат у Народном музеју.
Музеј баштини више Предићевих изузетних дела, какви су портрети краља Петра Првог Карађорђевића и краља Александра Првог, а уз њих и бројне цртеже, скице, инвентар из атељеа, личну преписку, белешке, документа и фотографије. Уз чувени аутопортрет, који је радио 1949, када су му већ биле деведесет две године, у легату се налази и његово последње, недовршено дело – “Каменовање Светог Стефана” (1953), изложено на штафелају такође пренетом из сликаревог београдског атељеа.
Последње, недовршено дело Уроша Предића – “Каменовање Светог Стефана” (1953), легат у Народном музеју Зрењанин
Нераскидива веза са завичајем
Урош Предић доживео је дубоку старост и умро у 96. години, у Београду, као најстарији српски сликар, још од 1910. године редован члан Српске краљевске академије, виталан и пун радне енергије готово до последњег дана.
Родни Орловат одабрао је и за последње коначиште. Према тестаменту из 1949. године, тражио је да буде сахрањен “крај своје добре матере”. Фебруара 1953. године дочекали су га у тишини и уз огромно поштовање његови мештани и пронели кроз село последњи пут, све до породичне гробнице на месном гробљу, благом узвишењу уз Тамиш. Скромна хумка тек деценијама касније обложена је мермером, уз нови споменик, налик сликарској палети. Данас му пошту одају његови мештани, ученици тамошње основне школе назване његовим именом, али и сви који долазе у ово село трагом његовог уметничког дела и прича о сликаревом животу и раду.
Урош Предић и његов Орловат две су нераздвојне и вишеструко преплетене приче. Важне и за историју и за културу и уметност не само тог дела територије града Зрењанина, већ и целе наше земље.
Гроб Уроша Предића на месном гробљу у Орловату
