Град у воденом окружењу
Територија града Зрењанина чини једно од нагушћих речних чворишта у Европи, где у кругу од само 30 км протичу четири реке – Дунав, Тиса, Бегеј и Тамиш, као и испреплетана каналска мрежа хидросистема Дунав-Тиса-Дунав… Све водене површине представљају озбиљан излетнички и туристички потенцијал, а рекама се Зрењанин граничи с три стране своје територије. На западу граду припада лева обала Тисе, од атара код Тараша, све до ушћа у Дунав, недалеко од Книћанина, у дужини од чак 50 километара. Даље границу територије Зрењанина чини лева обала Дунава, до ушћа рукавца Тамиша – “Караша” – код Ченте, па је тако Зрењанин град ком припада и та друга по дужини европска река, уз њену највећу притоку на целом току, Тису. Десна обала Тамиша, изузимајући атар села Томашевца, чини јужну и југоисточну границу градске територије, од Орловата до ушћа његовог рукавца у Дунав код Ченте, а дужина те речне границе износи око 35 километара.
“Триангл” између Михајлова и Јанковог Моста – спој старог Бегеја и канала ДТД
Бегеј, градска река
Једна од одредница града Зрењанина, можда и најчешћа и најпознатија, јесте – град на Бегеју. Језиком географије и земљописа, од извора у Карпатским планинама његов ток кроз Румунију и Србију дуг је 254 километра, од којих је 75 на територији Републике Србије и 45 на територији Зрењанина. Улива се у Тису код Тителског брега, а недалеко од села Книћанина, такође на градској територији. Највећи део тока Бегеја у нашој земљи припада, дакле, граду Зрењанину. Кроз уже градско подручје то је скоро 11 километара, почев од некадашњег Бродоградилишта “Бегеј”, па све до излаза из града наспрам последње улице у Мужљи.
Језиком емоција, привржености и припадности, Зрењанин и његови житељи повезани су са својом реком историјским, градитељским, спортским, сентименталним нитима… Многе су успомене и животне приче стваране на реци и уз њу, неке радосне и пријатне, неке сетне, нажалост ни трагичне кроз историју нису биле реткост.
Бегеј је и један од симбола банатског заједништва Румуније и Србије, с обзиром да спаја и два урбана центра из обе земље – Темишвар и Зрењанин. Некада су их повезивали и пароброди и путничка пловила, данас бициклистичка стаза уз реку. Старим речним, али и каналисаним бегејским током, плови се и кроз бројна мања места или њиховом околином. На територији Зрењанина то су
Део тока Бегеја кроз најуже градско језгро Зрењанина
“Водопад” на Бегеју
Бродске преводнице на војвођанским рекама и каналима, чији се немачки назив “Шлајс” или “Шлајз” усталио до данас, биле су и остале места на којима се локално становништво радо окупљало. То су уређени приобални простори, идеални за излете, а понегде и за купање. Посебно су омиљени риболовцима, јер се рибља јата задржавају пре уставa и има их у знатно већем броју него на другим деловима водотока. Преводнице, уставе, црпне станице са опремом у њима, део су богатог хидротехничког наслеђа Војводине и непосредно сведочанство трансформације некадашњих мочвара и често плављених подручја у оранице и житна поља.
Све наведено важи и за хидрочвор Клек, такође познат под истом одредницом “Шлајз”. Устава је грађена пред Први светски рат, када су вршени радови на каналисању Бегеја од ушћа до Темишвара. Удаљен два километра од насеља, омиљено је излетиште мештана, с усидреним малим пловилима и скровитим местима за риболов.
“Шлајз” нуди и једну посебну могућност, свакако неуобичајену и ретку када су равничарске реке у питању. Током регулисања водостаја, често се кроз уставу испуштају и преко ње преливају вишкови воде. Тако се, ето, и усред равнице може видети, али и чути – “водопад”. Највише му се радују, наравно, најмлађи. Чак и да нема било коју другу сврху, ова би била оправдана и довољна. Водопад – на Бегеју, за доживљај и занимљиву причу, за још једно сведочанство о богатству житнице и њених питорескних кутака…
Бродска преводница на Бегеју код Клека – “Шлајз”
Подунавски град и Зарићев салаш
Зрењанин је и град чију границу административне територије, у дужини од осам километара, чини лева обала Дунава, недалеко од Ченте. Иако ненасељен и претежно у густој шуми, овај простор уз моћну реку крије и једну занимљивост – Зарићев салаш, jединствен пример ревитализације хидротехничког и индустријског наслеђа и његовог прилагођавања елитном туризму. Привредник и оснивач Специјалне болнице за хипербаричну медицину у Београду Миодраг Зарић, на свом салашу ушушканом и скривеном између рукавца Тамиша и Дунава не само да је у потпуности рестаурирао стару црпну станицу из 1909. године помоћу које се одводила сувишна вода из дунавског и потиског рита, већ је комплекс допунио изградњом апартмана у банатском етно-стилу, ресторана, мини зоо-врта, спортских и терена за рекреацију, док је канал омеђен густим врбама по ком крстаре пловке и јединствена је оаза за риболовце… Тако је напуштена и заборављена црпна станица са моћним парним машинама, након шест година враћања некадашњег сјаја, постала саставни део уникатног угоститељског објекта.
Зарићев салаш и зрењанинска обала Дунава, у позадини
Језера употпуњују богату хидрографску слику
Разноврсност водених површина у околини Зрењанина допуњују Специјални резерват природе Царска бара и језера у саставу рибњака Ечка, Русанда, Окањ бара, Ченћанска језера и Пескара, као градско купалиште и популарни шарански ревир “Чепел”. Свако од поменутих језера засебна је прича – природну вредност комплексу Царске баре и старом току Бегеја дају мозаичност, водене, травнате и шумске вегетације, као и разноврсност животињских врста, у чијем оквиру централно место заузима богатство птичјег света – орнитофауне. На подручју Царске баре евидентирано је више од 230 птичјих врста, међу којима су и праве реткости – примерци угрожених врста чапљи, корморана, гњураца, патака…. Језеро Русанда део је истоимене бање и лечилишта у ком се део терапије заснива на исцељењу реуматских обољења лековитим блатом са његовог дна. Пескара је уређено градско купалиште, са два језера намењена купању и рекреацији, док је треће, познато као “Чепел”, претворено у рај за риболовце и на њему се одржавају и бројна такмичења од ширег значаја.
Језера “Пескара” и “Чепел”, градско купалиште и риболовни ревир на периферији Зрењанина
Два ченћанска језера, настала изливањем воде из рукавца Тамиша седамдесетих година 19. века, помало подсећају на “горске очи” – скривене и помало скрајнуте, без асфалтног пута до њих и без уређене инфраструктуре, нуде неку исконску драж и природу неокаљану претераним људским боравком. Можда су баш у томе и њихова највећа вредност, богатство и чар.
