Времешна дама постојаног сјаја
Када је 1820. године окончана трогодишња градња Жупанијске палате, сада Градске куће у Зрењанину, у граду је живело нешто више од 11 хиљада становника. Значај неког насеља тада се мерио неким другачијим критеријумима, по којима је банатска варош имала утицај знатно већи него што би се могло претпоставити на основу броја становника. И у складу с тим, добила здање које је до данас остало њен симбол и препознатљива ведута. Сматра се и једним од најлепших и најзначајнијих примерака необарокне архитектуре на територији Војводине, посебно ако се зна да су за њен изглед заслужни градитељи и уметници који су оставили трага и у највећим градовима некадашње Аустроугарске монархије – Будимпешти и Прагу.
Одувек је имала функцију седишта локалне управе – некада Торонталске жупаније, потом Бечкеречког, Петровградског и Зрењанинског среза, Скупштине општине, а данас Градске управе Зрењанина. У њој је смештена и администрација Средњобанатског управног округа, али и једна значајна установа културе – Историјски архив града Зрењанина, неисцрпан извор података за све градске хроничаре и тумаче овдашње прошлости.
Реконструкција и доградња, с потписима признатих градитеља
Грађена по пројекту пештанског архитекте Јожефа (Јосипа) Фишера, зграда непуних седам деценија након отварања доживљава значајне промене, доградњу и преуређење и 1887. године “облачи” необарокно рухо сачувано до данас. За њега су заслужни Ђула Партош и Еден Лехнер, такође градитељи из Будимпеште. Лехнер се сматра творцем мађарске сецесије, и те је идеје реализовао на неколико монументалних објеката у престоници. Своје познанство са Жолнаи Вилмошем, оснивачем чувене фабрике керамике у Печују, користи за посебно украшавање објеката и у том периоду широм монархије ницале су необичне, китњасте грађевине инспирисане народним неимарством…
Жупанијску зграду у Великом Бечкереку Партош и Лехнер опремају и сопственим водоводом, парним грејањем, електричним осветљењем и уређајима за сигнализацију, инсталацијама још недоступним било ком домаћинству у граду, али и шире. Када је предато властима од стране предузимача, било је то најмодерније здање у овом делу монархије, укључујући и знатно већи и утицајнији Темишвар. Као репрезент тадашње економске и политичке моћи града и Торонталске области (приближно данашњег Баната), настала је у време када се граде градске куће и у другим градовима на рубу Аустроугарске: Сегедину, Сомбору, Кикинди, Кечкемету, нешто касније Суботици, Кањижи и Сенти.
Дворски карактер здања и инспирација уметника
С обзиром да су на спрату биле посебне одаје у којима је становао, са породицом, челник жупаније – Велики жупан, постављан директно од бечке круне, може се рећи да је зграда имала и “дворски” карактер. И улазни хол пројектован је тако да кроз њега комфорно може да прође – фијакер, домаћинов или гостински, свеједно.
Барокна, Свечана или Велика сала Градске куће, намењена одржавању жупанијских, а данас скупштинских заседања, декорисана је захваљујући умећу бечкеречког сликара Јозефа (Јохана) Гојгнера. Сводови таванице сале украшени су његовим гипсаним радовима, у подножју стоје четири фигуре анђела, а под таваницом, у самој сали, налази се мала галерија с балустрадом. У овом репрезентативном простору одржавају се не само политички скупови, већ и разноврсни уметнички програми. С пуно разлога сврстава се међу најлепше барокне сале у Републици Србији. Често привлачи пажњу музичара који у њој желе да снимају спотове за своје композиције, али и филмских и телевизијских стваралаца. Биљана Крстић, Романа Панић, Амадеус бенд, Екстра Нена, Адил Максутовић, емисије из циклуса музичке баштине Србије “Лети песмо моја мила”, тв серије “Чизмаши”, “Сенке над Балканом”, “Време зла”, “Нобеловац”, играни филмови “Трофеј” и “Деца Козаре”, само су нека од имена и наслова који се везују за амбијент сале и просторе унутар и око палате. Као посебно живописан, још је у сећању бал под маскама, из прве епизоде серијала Драгана Бјелогрлића…
Музејски примерак сата и Крацманови симболи на стаклу
У холу на спрату налази се необичан “Пантелићев сат”. Конструисан је 1902. године у познатој радионици и ливници породице Пантелић из Земуна и јединствен је по томе што његов механизам, захваљујући посебном систему преноса кроз таваницу зграде, истовремено покреће четири међусобно удаљена бројчаника – у самом кућишту сата, у Барокној сали, на фасадама ка Жупанијском парку и ка Тргу слободе. Сат је до данас у функцији, уз неопходност свакодневног механичког “навијања”.
Над централним степеништем зграде, у близини поменутог сата, налазе се три витража који представљају симболично – мудрост, правду и моћ, као својеврсне атрибуте власти. Дело су Едуарда Крацмана из Прага, најпознатијег витражисте друге половине 19. века у Мађарској и сина познатог сликара Густава Крацмана. Крацманови су 1878. године основали у Будимпешти Институт за израду витража, у ком су настали бројни витражи тамошњих цркава и зграда.
Крацманови радови у Зрењанину такође су и својеврстан пример, данас би рекли, “јавно-приватног партнерства”. У доњем десном углу сваког витража представљени су грбови тадашњих племићких породица из Баната, чијим су прилозима витражи и урађени. Сачувана је тако занимљива успомена на властелинства Карачоњи, Николић и Турн-Таксис и њихове трагове на овим просторима.
“Титов балкон”, сведочанство једног времена
Од времена реконструкције и доградње, 1887. године, зграда није мењала изглед, осим у једном, али прилично приметном детаљу – балкону, најистуренијем делу здања ка градском тргу. Да би се власт – и то оличена у свом тадашњем врховном представнику, доживотном председнику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипу Брозу Титу – што више “приближила” народу, 1952. године извршена је данас готово незамислива интервенција, а Тито је тако постао једини државник због ког је Градска кућа претрпела видљиве архитектонске измене.
Како би што више окупљених грађана са свих страна Трга слободе могло да види и чује председника, који је 11. маја те године први пут посетио Зрењанин и том приликом открио споменик Жарку Зрењанину на тргу, уклоњен је део до тада равне балконске ограде, а балкон је дограђен и омеђен новом, полукружном оградом.
О изгледу балкона пре реконструкције најбоље сведоче фотографије бочног изгледа зграде из периода између два рата. Такве визуре су знатно ређе коришћене као мотив фотографија, јер је зграда углавном представљана фронтално, са трга.
Балкон је претрпео и другу измену, када је дограђени део “засечен” и делимично поравнат, како би се на њега поставила спомен-плоча посвећена ослобођењу града у Првом светском рату, односно пуковнику Драгутину Ристићу – Бригадиру.
Трећа и последња интервенција, којом му је “враћен” изглед из 1952. године и какав је и данас, учињена је приликом обнове фасаде зграде 2003. године.
Зграда је “загазила” у трећи век постојања и исписивања свих варошких хроника и летописа. Све назјначајније одлуке по развој града и региона у том периоду доношене су под њеним кровом, у њој су смењиване власти, војсковође објављивале почетке и окончања ратова, посећивали је председници и амбасадори… Градска кућа, током пројекта Престонице културе Србије, наставиће да угошћује и уметнике, у тематским програмима који ће се у њој организовати и сигурно привлачити пажњу јавности.
