Део “Европске руте историјских театара”
Уврштено је у “Европску руту историјских театара”, којом су представљена одабрана позоришта као посебан део европског културног наслеђа. Због специфичне архитектуре, очуваности и богате историје, зрењанинско позориште “Тоша Јовановић” део је “Јадранске руте” у оквиру “Европске руте”, заједно са појединим позориштима из бивших југословенских република.
“Европска рута”, чији је координатор “Перспектив” – Удружење историјских театара Европе, иницирана је 2007. године и показала се као примамљива идеја за љубитеље позоришта и путовања, те је подржана и од стране Европске уније. А да би се исприповедала потпуна прича о зрењанинском позоришту и разлозима његовог присуства у поменутој рути, неопходно је завирити бар неколико векова у прошлост.
Од тврђаве до житног магацина
Једна од одредби Карловачког мира, склопљеног 1699. године у Сремским Карловцима између Аустрије и савезника, с једне стране и Турске, с друге стране, налагала је и рушење утврђеног бечкеречког града који се налазио у поседу Отоманског царства. Бечкеречка (зрењанинска) тврђава подигнута је на месту данашње Градске куће и њеног окружења 1527. године, као одбрамбено утврђење Угарске у јеку турских освајачких похода Европом.
Грађена је по угледу на оближње утврђење у Темишвару (Румунија), од камена из фрушкогорских мајдана довоженог лађама Дунавом, Тисом и Бегејом. Упркос намени тврђаве, малобројни браниоци Бечекерека је 1551. године предају без већих борби војницима Мехмед Паше Соколовића, чиме почиње век ипо турске владавине тим градом.
По одласку Турака, како је и договорено, тврђава се руши до темеља, а камен из њених зидина користи за изградњу првих чврстих грађевина на централном градском тргу који тада, средином осамнаестог века, поприма иницијалне урбане обрисе. Meђу тим здањима је и пространи магацин за смештај житарица, приближне висине данашњих троспратница.
Театар саткан од љубави
Тридесетих година деветнаестог века власник магацина постаје имућни локални трговац, о чијем идентитету, нажалост, не постоје веродостојни подаци, али су легенде присутне до данас и у свакој, чини се, има довољно збиље да потврде да је овдашњи театар заиста саткан од љубави. И да је камен из бечкеречке тврђаве неком чудесном трансформацијом избрушен до недокучивог уметничког сјаја.
Приликом посета тада престоничкој Будимпешти, тај бечкеречки трговац имао је прилику и да ужива у представама тамошњих позоришта, а у једном од њих за око му је запала наочита глумица, коју је потом и упознао. Букнула је између њих љубав, а да би је приволео да дође код њега и притом настави да се бави глумом, преуредио је из темеља свој житни магацин и претворио га – у китњасту барокну позоришну салу. Десило се то, бележе ревносни хроничари, 1839. године. У време када ниједан град у окружењу не поседује ништа слично.
Гостовања забележена у варошким хроникама
Бечкеречки театар убрзо почињу да походе различите позоришне трупе, изводећи представе углавном на немачком и мађарском језику. Опробали су се у глумачком занату и локални уметници српске националности, па се тако наводе групе окупљене око учитеља Марка Јелисејића и књижевника Јоце Поповића – Бечкеречанина, а приказивале су махом дела из руске књижевности и комедије италијанског писца Карла Голдонија.
Савремени хистриони овде су увек наилазили на добар пријем, а поједине посете иностраних позоришних кућа остале су крупним словима уписане у хроникама присуства богиње Талије у овој банатској вароши.
Јула 1895. године Бечкерек је посетио ансамбл балета из Будимпеште, са 14 балерина, међу којима су биле и тада у свету познате Емилија Жужанић и Рожа Рајс. Најатрактивније забележено гостовање десило се марта 1911. године, када је овде наступила трупа Јапанског царског позоришта, с тада познатом глумицом Ханако. Две представе на јапанском језику изведене су пошто је публика претходно обавештена о њиховом садржају. Глумци у егзотичним националним ношњама изазвали су међу локалном публиком велико интересовање.
Професионални театар по имену чувеног српског глумца
Ново поглавље театарског трајања зрењанинска барокна лепотица почиње да исписује 1946. године, када се оснива професионално позориште “Тоша Јовановић”, које успешно егзистира до данас.
Названо је именом једног од великана српског глумишта из друге половине 19. века, рођеног и стасалог на тлу Баната – по неким изворима рођен је у Вршцу, по неким у Великом Бечкереку, 1845. године, али је сигурно да је у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, одрастао и у њему боравио све до 1865. године, када одлази у Београд и ступа у позоришну дружину Адама Мандровића. У трупи Паје Степића, позоришног шаптача, упознаје његову ћерку Јулку, такође глумицу, своју будућу театарску и животну сапутницу.
Несуђени берберин Тодор Јовановић, који због позоришта напушта изучени занат, након играња у неколико путујућих дружина постаје, заједно с Јулком, 1869. године члан београдског Народног позоришта, које се те године усељава у раскошно здање на Тргу републике. Иако такво поређење нигде званично није присутно, немогуће је отети се утиску да је српски национални театар, отворен три деценије након сале у Бечкереку, у многим елементима конципиран управо по узору на најстарији “Талијин храм” у Србији, наравно, како и доликује и како треба да буде – луксузније, богатије и пространије.
Једна од првих легенди српског глумишта
Још једна је то значајна веза између Тоше Јовановића и данашњег Зрењанина, између престоничког у ком је наступао и позоришта које носи његово име. У београдском Народном позоришту провео је 18 година, од 1869-1872. и од 1878. године па до обољевања од грудобоље и преране смрти, 1893. године, у 48. години. У периоду од 1872. до 1878. године брачни пар Јовановић борави у Загребу и наступа у Хрватском народном казалишту, где Тоша почиње да се бави и режијом.
Тодор Тоша Јовановић постао је једна од првих легенди српског глумишта, модернизовао је глуму и редитељски приступ, а није му недостајало ни темперамента, ни узбуђења у приватном животу. Причало се да је посебне симпатије према њему гајила краљица Наталија, од које је, поводом 15 година позоришног рада, добио посебну честитку.
Глуми га је учио Алекса Бачвански (1832 – 1881), редитељ и глумац Народног позоришта, а забележено је да је Јовановић, због мужевне појаве и звонког гласа, нарочито био успешан у ролама хероја и љубавника. Остале су упамћене и његове улоге у Ревизору, Ромеу и Јулији, Фаусту, Ђурђу Бранковићу. За уметничку игру одликован је Орденом Светог Саве V и IV реда. Јубилеј, четврт века на сцени, прославио је 1890. године у Београду, изводећи насловну улогу у представи “Гроф Пракс”.
Зрењанин се одужио великану
Почива на Новом гробљу у Београду, заједно са супругом Јулком, која је доживела дубоку старост (1846-1939). Иза штурог административног параграфа “Парцела 10, гробница 45-III” крије се, нажалост, неугледно почивалиште, без споменика, избледеле табле с једва читљивим именима и празним местом на ком се налазила Тошина фотографија… За утеху је да се Зрењанин свом чувеном суграђанину одужио не само кроз своје позориште, већ му је подигао и спомен-бисту у Карађорђевом парку, међу 15 знамења најистакнутијих житеља тог града, и назвао његовим именом улицу у којој је живео, лоцирану у ширем центру града.
Попрсје Тоше Јовановића дочекује и посетиоце у холу позоришта, пре уласка у најстарије театарско здање у Србији. Публика одатле креће ка драмској, камерној или луткарској сцени, у потрази за сопственом позоришном импресијом, или илузијом, свеједно. Луткарска сцена, примера ради, по квалитету представа и броју освојених признања међу најуспешнијим је у земљи, а својевремено је наступала чак и на “БИТЕФУ”, с представом “Митови Балкана”. Драмска сцена дугогодишњи је домаћин Фестивала професионалних позоришта Војводине, а Камерна нуди пробране “минијатуре” и носи име још једног зрењанинског великана, драмског и позоришног писца и ерудите Тодора Манојловића.
Изграђен, дакле, и саткан од љубави, овај барокни храм глумачкој посвећености и непролазности прославио је 185. рођендан, клањајући се богињи Талији из сваке од својих 56 ложа, са сваког од 305 седишта, са свих маски осмеха или туге, какав је, уосталом, и сам живот насушни, и онај позоришни и онај стварни…
