Први фотографски атеље на простору некадашње Југославије
Далеке 1854. године, на дан 29. априла, у локалним новинама на немачком језику „Gross-Becshekereker Wochenblatt” освануо је оглас у ком великобечкеречки сликар калиграф Иштван (Стефан) Олдал обавештава месну публику да почиње са израдом фотографских портрета у свим форматима, по жељи и захтевима цењене клијентеле. Годину дана раније отворен сликарски атеље, Олдал је на овај начин проширио и на фотографски, као први такав студио на простору који данас често називамо “некадашња Југославија”.
Тако је у граду, испоставило се и у региону, зачета историја фотографије, историја заната или уметности којим се могла победити и зауставити пролазност. Први светлописац у вароши са сопственим атељеом убрзо је у њему почео да портретише богате газде, трговце, занатлије, обичне бечкеречке породице… Одлазак код фотографа, на “светлописање”, укључивао је у себе прави кућни и породични ритуал – шила су се и пеглала одела, дотеривале фризуре, куповали шешири, нове кошуље и кравате. Дуго су се бирали дан, и време, за тај радостан догађај. По фотографију се одлазило опет породично, с нестрпљењем. Потом би се урамљивала и педантно постављала на неки од зидова у гостинској соби, као каква кућна реликвија, за тадашње и генерације потоње…
Фотографије као непроцењиво сведочанство промена у животу града
Упоредо са портретима, Иштван Олдал (1829-1916) је почео да фотографише и поједине градске просторе, улице, зграде, стварајући непроцењиву уметничку и културолошку историју града на Бегеју. Ретко које насеље у Србији, али и шире, располаже фотографијама о свом изгледу које датирају још из педесетих година деветнаестог века. Непроцењиво су сведочанство бројних промена изгледа појединих градских простора, изградње и развоја града, али пре свега, промена у начину живота људи, друштвених, социјалних, технолошких, многих других…
Олдалов атеље, додуше не онај у ком је почео да се бави фотографијом, него у ком је завршио радни век – с обзиром да је више пута мењао локацију – сачуван је до данас. У питању је зграда са стакленим кровом, у Улици др Славка Жупанског, на обали градског језера, у којој се сада налази изложбени салон зрењанинског Историјског архива. Прва радионица Иштвана Олдала налазила се у Темишварској (Милетићевој) улици, потом и у кући др Павла Лињачког испред Великог моста, и на крају на тадашњем Гизелином кеју, у згради са стакленим кровом коју је 1897. године подигла жупанија, за потребе сликарског атељеа Пала Вага. Олдал је одлучио да је закупи због природног осветљења са таванице које је одговарало условима фотографског атељеа. Вођење атељеа 1902. године преузео је његов син, Иштван Олдал млађи.
Десетине хиљада фотографија, наследници и баштинари традиције
Током рада у новом атељеу, од 1902-1921. године, Олдалови су снимили више од 54.000 фотографија. Портрети и салонска фотографија само су део фотографске заоставштине Олдалових, а прве репортаже, “анзис-карте” (разгледнице) и хроника града кроз медиј фотографије забележене су управо објективом фотографског апарата Иштвана Олдала и његовог сина, Иштвана млађег. Фотографску традицију у истом је простору наставио Ђура Рокнић (1890-1969), који је био активан све до шездесетих година прошлог века и може се сматрати једним од првих фоторепортера на овом поднебљу. У прилог томе сведоче његови непроцењиви фото записи уласка српске војске у Велики Бечкерек 1918. године, фотографије са војне параде, дефиле Црвеног крста, постављање првог споменика краљу Петру. Посебно сведочанство је његова фотографија ратне сирочади, на ручку у просторијама Црвеног Крста. Извештаји страних мисија после Првог светског рата говоре да готово да није било места у подручју Србије које није имало ратну сирочад. Ђура Рокнић истраживаће и друге жанрове фотографије, а сачувано је и неколико актова из тог времена.
Зрењанин је, према томе, први град у региону бивше Југославије који је имао и има зграду где се налазио најстарији фотографски атеље и где је почела светлописна, фотографска прича на нашим просторима. Зрењанин јесте и град спорта и најстаријег позоришта, али и фотографије, без које у савременом свету нема ни културе, ни уметничког израза, нити сећања.
Савременици и Соба историје фотографије у Народном музеју
Точак историје, бар када је фотографија у питању, у Зрењанину се једноставно више није могао зауставити. Зрењанински учитељ, публициста, композитор и љубитељ фотографије Дејан Бошњак и наставник Душан Ђурин оснивају 1971. године Фото-кино клуб “ЦД 13”, кроз који су прошли многи фотографи, који и даље од заборава чувају градску историју и бележе промене и живот Зрењанина. Иако су данас, захваљујући напретку и доступности технологије, практично сви у могућности да у сваком тренутку буду фотографи, професионални и уметнички фотографи свакако иду корак даље, организују Фотографску уметничку колонију, пригодне изложбе, рад Фотографског документационог центра… На прави начин сагледавају и промовишу истинску вредност културно-историјског наслеђа коју фотографија носи, као документ и уметнички израз.
Како и доликује, први фотографски атеље на овим просторима и историја фотографске уметности у нашем граду добили су и место у сталној поставци Народног музеја у Зрењанину. Заснована је на фотографској збирци и фототеци, али такође и на фотографијама из осталих фондова Народног музеја. Окосницу поставке чини фотографски апарат Иштвана Олдала, као и пратећи мобилијар из његовог атељеа. Прича о првом фотографском студију на овим просторима, као и дело фотографа Иштвана Олдала, оца и сина, и Ђуре Рокнића део су Собе историје фотографије, отворене 2024. године.
